Prijem
Latest images
Traži
Registruj se
PristupiDijana - post op
Strana 1 od 1
Dijana - post op
od Dijana Sre Avg 08, 2018 11:06 am
Pozdrav!
Moja operacija ugradnje desne totalne endoproteze kuka je bila 06.06. 2018. na Banjici.
Znači pre dva meseca. Spinalna anestezija, operacija trajala manje od sat.
Anesteziju sam katastrofalno podnela što ću opisati u posebnom postu,
kao i prvih 24 sata zbog iste je bilo prilično gadno.
Prvi dan nakon, odnostno 24 sata od spinalne, došao je fizioterapeut da me
podigne iz kreveta. Moji utisci su bili sledeći: noga nije moja, teška je pola tone,
nemam snage nizašta, bolova nema, verovatno skup narkotika koji su mi dati
u prethodna 24 sata deluje baš sjajno.
Uglavnom, prošetah ja, skoro pa vukući nogu po podu, uz naravno hodalicu
koju na ortopediji Banjica zovu Mercedesom, ne bez razloga. Zaista se onako
rastureni osećate kao da vozite limuzinu kroz hodnik.
Vratio me FT (fizioterapeut) do kreveta, kaze ajd na krevet.
Ma da, kako ne.
Povučem se ja kako mi objasnio na sredinu kreveta, podignem zdravu nogu usput,
e sad, eto problema, on kaze podigni operisanu. No way!!! Nema trika, noga teška
pola tone, neće od poda ni makac.
Uglavnom podigao mi FT nogu i narednih
par dana sam molila bilo koga da to odradi.
Taj dan sam sama ustala još tri puta, provozala Mercedes kroz hodnik otprilike 50m
i nazad u krevet. Sestre su htele da mi skinu kateter, ja molila da ne ucine to,
jer treba piti što više vode, nema šanse tek tako do WC-a. Lopata nakon toga,
a neee nikako. Učinile su to drugi dan od operacije.
Po savetu cimerke koja je bila u istoj situaciji kao ja, posle loma kuka samo leva strana,
nisam odbila inekcije protiv bolova ni jednom i srecom da je tako.
(Biće post i o lekovima u bolnici i van nje).
Spavanje prvi dan na ledjima, nikako, pa skoro nikako.
Idemo dalje....
Moja operacija ugradnje desne totalne endoproteze kuka je bila 06.06. 2018. na Banjici.
Znači pre dva meseca. Spinalna anestezija, operacija trajala manje od sat.
Anesteziju sam katastrofalno podnela što ću opisati u posebnom postu,
kao i prvih 24 sata zbog iste je bilo prilično gadno.
Prvi dan nakon, odnostno 24 sata od spinalne, došao je fizioterapeut da me
podigne iz kreveta. Moji utisci su bili sledeći: noga nije moja, teška je pola tone,
nemam snage nizašta, bolova nema, verovatno skup narkotika koji su mi dati
u prethodna 24 sata deluje baš sjajno.
Uglavnom, prošetah ja, skoro pa vukući nogu po podu, uz naravno hodalicu
koju na ortopediji Banjica zovu Mercedesom, ne bez razloga. Zaista se onako
rastureni osećate kao da vozite limuzinu kroz hodnik.
Vratio me FT (fizioterapeut) do kreveta, kaze ajd na krevet.
Ma da, kako ne. Povučem se ja kako mi objasnio na sredinu kreveta, podignem zdravu nogu usput,
e sad, eto problema, on kaze podigni operisanu. No way!!! Nema trika, noga teška
pola tone, neće od poda ni makac.
Uglavnom podigao mi FT nogu i narednihpar dana sam molila bilo koga da to odradi.
Taj dan sam sama ustala još tri puta, provozala Mercedes kroz hodnik otprilike 50m
i nazad u krevet. Sestre su htele da mi skinu kateter, ja molila da ne ucine to,
jer treba piti što više vode, nema šanse tek tako do WC-a. Lopata nakon toga,
a neee nikako. Učinile su to drugi dan od operacije.
Po savetu cimerke koja je bila u istoj situaciji kao ja, posle loma kuka samo leva strana,
nisam odbila inekcije protiv bolova ni jednom i srecom da je tako.
(Biće post i o lekovima u bolnici i van nje).
Spavanje prvi dan na ledjima, nikako, pa skoro nikako.
Idemo dalje....
Poslednji izmenio Dijana dana Sre Avg 08, 2018 12:12 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Dijana- Admin
- Broj poruka : 6
Datum upisa : 04.08.2018 -
Re: Dijana - post op
od Dijana Sre Avg 08, 2018 12:09 pm
Prva nedelja posle operacije
Borba. Borba sa sobom i psihički i fizički.
Došao FT i pokazao mi vežbe, prošetala rekao dalje mogu sama.
Izvađen kateter i moj prvi susret sa toaletom posle toga je gotovo komičan
da nije zastrašujući bio po mene. Pošto sam visoka 185, čak ni bolničke wc šolje
nisu ni približno dovoljne visine, dobijam savet ići u kupatilo jer je tamo šolja viša
nego u toaletima. Dobro idem tamo, medjutim spuštanje na istu, kao i ustajanje
je bilo malo je reći užasno. Rukohvat sa desne strane a meni treba levo, uz sve
treba da držiš dren, i da se naslanjaš na hodalicu koja ima točkove i beži.
Ali posao obavljen. jea nema lopate i nije ni bilo za mene.
Obišao me doktor i rekao mi koja su ograničenja i pokazao kako sedim i
kako se penjem na krevet. Malo je reći da ni sedenje niti takvo penjanje za mene
u tom trenutku nije bilo izvodljivo. Sedenje sa skroz raširenim nogama, no no,
boli zadnjica. I penjanje na krevet tako što iz tog sedećeg položaja sa sve tako s
avijenim nogama se zabacite na krevet. Zašto je sve ovo bilo no no, jer prve nedelje
nisam mogla da savijem nogu u kolenu.
Tada uvidjam da je najvažnija vežba za mene pošto nogu ne mogu da podignem
od poda da izvežbam i savijem je u kolenu.
Kad ono medjutim! Uhvatim nogu i
spod butine i vuci da se savije u kolenu, i tako dva dana da bih trećeg uspela da
koleno samostalno odvojim od kreveta jedan centimetar u vis (znači bez pomoći
ruku oko butine). Mojoj sreći nije bilo kraja.
Dani su prolazili vezbanje kolena, šetanje što više, spavanje kad god mi se oči
sklapaju, bolovi u ledjima od ležanja na istim (nije dozvoljen niti jedan drugi položaj
prve dve nedelje). Drugih bolova nema jer to rešavaju inekcije analgina.
Treći dan sam se rasplakala bez povoda i plakala kao malo dete. Kao što rekoh na
početku i psihički i fizički borba
Na kraju nedelje sam koleno podizala jedno 20 cm od kreveta, nogu bih dovukla tako
da visi s kreveta i onda nekako rukama na krevet.
Uglavnom sijalo je svetlo na kraju tunela al poprilično dugacak tunel...
Borba. Borba sa sobom i psihički i fizički.
Došao FT i pokazao mi vežbe, prošetala rekao dalje mogu sama.
Izvađen kateter i moj prvi susret sa toaletom posle toga je gotovo komičan
da nije zastrašujući bio po mene. Pošto sam visoka 185, čak ni bolničke wc šolje
nisu ni približno dovoljne visine, dobijam savet ići u kupatilo jer je tamo šolja viša
nego u toaletima. Dobro idem tamo, medjutim spuštanje na istu, kao i ustajanje
je bilo malo je reći užasno. Rukohvat sa desne strane a meni treba levo, uz sve
treba da držiš dren, i da se naslanjaš na hodalicu koja ima točkove i beži.
Ali posao obavljen.
jea nema lopate i nije ni bilo za mene. Obišao me doktor i rekao mi koja su ograničenja i pokazao kako sedim i
kako se penjem na krevet. Malo je reći da ni sedenje niti takvo penjanje za mene
u tom trenutku nije bilo izvodljivo. Sedenje sa skroz raširenim nogama, no no,
boli zadnjica. I penjanje na krevet tako što iz tog sedećeg položaja sa sve tako s
avijenim nogama se zabacite na krevet. Zašto je sve ovo bilo no no, jer prve nedelje
nisam mogla da savijem nogu u kolenu.
Tada uvidjam da je najvažnija vežba za mene pošto nogu ne mogu da podignem
od poda da izvežbam i savijem je u kolenu.
Kad ono medjutim! Uhvatim nogu ispod butine i vuci da se savije u kolenu, i tako dva dana da bih trećeg uspela da
koleno samostalno odvojim od kreveta jedan centimetar u vis (znači bez pomoći
ruku oko butine). Mojoj sreći nije bilo kraja.
Dani su prolazili vezbanje kolena, šetanje što više, spavanje kad god mi se oči
sklapaju, bolovi u ledjima od ležanja na istim (nije dozvoljen niti jedan drugi položaj
prve dve nedelje). Drugih bolova nema jer to rešavaju inekcije analgina.
Treći dan sam se rasplakala bez povoda i plakala kao malo dete. Kao što rekoh na
početku i psihički i fizički borba
Na kraju nedelje sam koleno podizala jedno 20 cm od kreveta, nogu bih dovukla tako
da visi s kreveta i onda nekako rukama na krevet.
Uglavnom sijalo je svetlo na kraju tunela al poprilično dugacak tunel...
Dijana- Admin
- Broj poruka : 6
Datum upisa : 04.08.2018 -
Re: Dijana - post op
od Dijana Pet Avg 10, 2018 10:29 am
Druga nedelja posle operacije
Svakim danom sve jača.
Strah od štaka enorman. Osećala sam se kao roda iz onog crtaća s polomljenim
i zavijenim krilima koja se lomata okolo. Malo bih išla na štakama, malo Mercedesom.
Uglavnom 8 dan pokušala sam ići s jednom štakom i oduševila se. Pitala terapeuta,
ona rekla da ne može ništa da kaže i da ide da pita mog hirurga. Hirurg joj rekao može i bez štaka.
Vratila se i gledala me kao osmo svetsko čudo. Uglavnom krenula s jednom štakom.
Moja nesreća u svemu jesu bile vremenske prilike. Kišovito vreme sa smenom sunca.
Nekih dana skoro da nisam mogla ići ni sa dve štake, ali ne samo ja, svi na odelenju
su se osećali isto. Iz dana u dan vežbama sam osnaživala koleno i savijanje istog.
Deseti dan konstatujem da mi sa stopalom nešto debelo nije u redu. Bol na pritisak
iznad svih prstiju. Stopalo se samo izvrće na unutra. Baš u onaj položaj koji je rizičan
i koji ne sme. Pitam doktore u viziti, kažu proći će vremenom. Sad vežbam i to.
Rasplakala se par puta bez nekog bitnog povoda ali ne samo ja, bilo nas je više.
Znači plač je normalna pojava post op.
U bolnici se ostaje oko 6 dana ali sam ja ostala 15 zbog loših uslova kod kuće.
Loši uslovi su da sam na spratu kuće a da mi je kupatilo u prizemlju i da ima stepenik,
tj morate da se spustite stepenik da bi ušli u njega.
15-ti dan skinuti konci, i rešila da idem kući.
Uglavnom cele nedelje sam bila skoro pa van kreveta. Non stop sam šetala,
po malo sedela na terasi koje poseduje ovo odelenje gde sam bila.
Lekovi - od sedmog dana sam prestala biti na inekcijama protiv bolova,
prešla na tablete po potrebi. A bilo je potrebe, pogotovo kad pada kiša.
Prodje nedelja dva
Svakim danom sve jača.
Strah od štaka enorman. Osećala sam se kao roda iz onog crtaća s polomljenim
i zavijenim krilima koja se lomata okolo. Malo bih išla na štakama, malo Mercedesom.
Uglavnom 8 dan pokušala sam ići s jednom štakom i oduševila se. Pitala terapeuta,
ona rekla da ne može ništa da kaže i da ide da pita mog hirurga. Hirurg joj rekao može i bez štaka.
Vratila se i gledala me kao osmo svetsko čudo. Uglavnom krenula s jednom štakom.
Moja nesreća u svemu jesu bile vremenske prilike. Kišovito vreme sa smenom sunca.
Nekih dana skoro da nisam mogla ići ni sa dve štake, ali ne samo ja, svi na odelenju
su se osećali isto. Iz dana u dan vežbama sam osnaživala koleno i savijanje istog.
Deseti dan konstatujem da mi sa stopalom nešto debelo nije u redu. Bol na pritisak
iznad svih prstiju. Stopalo se samo izvrće na unutra. Baš u onaj položaj koji je rizičan
i koji ne sme. Pitam doktore u viziti, kažu proći će vremenom. Sad vežbam i to.
Rasplakala se par puta bez nekog bitnog povoda ali ne samo ja, bilo nas je više.
Znači plač je normalna pojava post op.
U bolnici se ostaje oko 6 dana ali sam ja ostala 15 zbog loših uslova kod kuće.
Loši uslovi su da sam na spratu kuće a da mi je kupatilo u prizemlju i da ima stepenik,
tj morate da se spustite stepenik da bi ušli u njega.
15-ti dan skinuti konci, i rešila da idem kući.
Uglavnom cele nedelje sam bila skoro pa van kreveta. Non stop sam šetala,
po malo sedela na terasi koje poseduje ovo odelenje gde sam bila.
Lekovi - od sedmog dana sam prestala biti na inekcijama protiv bolova,
prešla na tablete po potrebi. A bilo je potrebe, pogotovo kad pada kiša.
Prodje nedelja dva
Dijana- Admin
- Broj poruka : 6
Datum upisa : 04.08.2018 -
Re: Dijana - post op
od Dijana Pet Avg 10, 2018 10:43 am
Treća nedelja posle operacije
Katastrofa dolaska kući. Sad mi pa žao što nisam ostala u bolnici.
Strah ne zamisliv. Stepenice problem. Da se spustim taj jedan stepenik
u kupatilo je trajalo dva sata. Pošizila sam. Mogu, ne, ne mogu.
Borba sa sobom. Užas.
Pošto sam ludak, koji neće dodatne rekvizite kao što je povišenje za wc šolju,
poseban izazov je bilo sedanje i ustajanje sa iste. Srečom da se nalazi
izmedju veš mašine i kade pa sam nekako oslanjajući se obavljala posao.
Smanjena aktivnost više od 70 procenata po dolasku kući. Sve mi je bilo
problem. Prešla na gledanje tv i spavanje više puta u toku dana,
hodanje po kući. Izbegavanje pragova i stvari. Izlazak napolje jedva dva puta,
vrlo kratko. Uglavnom sranje.
Oko reza otok, pogotovo ispod u predelu zadnjice. I dalje ne spavam kako treba,
šetam po pola noći. Plač na svakom koraku a onda snažnija idem dalje.
Saznajem da sam dobila banju Selters Mladenovac, da udjem do 15. jula.
Juhu odlično. Sad čekam da mi jave kad i gde. Oni imaju hotel i stacionar.
Malo mi frka da me ne gurnu u stacionar. Čula da su lošiji uslovi. Čekam...
Podje nedelja tri.
Katastrofa dolaska kući. Sad mi pa žao što nisam ostala u bolnici.
Strah ne zamisliv. Stepenice problem. Da se spustim taj jedan stepenik
u kupatilo je trajalo dva sata. Pošizila sam. Mogu, ne, ne mogu.
Borba sa sobom. Užas.
Pošto sam ludak, koji neće dodatne rekvizite kao što je povišenje za wc šolju,
poseban izazov je bilo sedanje i ustajanje sa iste. Srečom da se nalazi
izmedju veš mašine i kade pa sam nekako oslanjajući se obavljala posao.
Smanjena aktivnost više od 70 procenata po dolasku kući. Sve mi je bilo
problem. Prešla na gledanje tv i spavanje više puta u toku dana,
hodanje po kući. Izbegavanje pragova i stvari. Izlazak napolje jedva dva puta,
vrlo kratko. Uglavnom sranje.
Oko reza otok, pogotovo ispod u predelu zadnjice. I dalje ne spavam kako treba,
šetam po pola noći. Plač na svakom koraku a onda snažnija idem dalje.
Saznajem da sam dobila banju Selters Mladenovac, da udjem do 15. jula.
Juhu odlično. Sad čekam da mi jave kad i gde. Oni imaju hotel i stacionar.
Malo mi frka da me ne gurnu u stacionar. Čula da su lošiji uslovi. Čekam...
Podje nedelja tri.
Dijana- Admin
- Broj poruka : 6
Datum upisa : 04.08.2018 -
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|